Connect with us

RVAČKI KLUB SMEDEREVO

NIKOLA VUČKOVIĆ – ŽELJA ZA DOKAZIVANJEM JAČA OD SVEGA

Nikola Vučković je igrao je košarku skoro punih deset godina, od 11. do 20. godine svog života. Igrao je za Smederevo, jednu polusezonu proveo je na Carini i ponovo se vratio u matični klub. Bio je član ekipe u kojoj su igrali ekstratalentovani momci rodjeni 1988. 1989. i 1990. Karijera je išla kako treba, kadeti, juniori, prvi tim i tada je povreda ligamenata u mnogome odredila njegov dalji sportski put. Pokušao je posle te povrede da se vrati košarcu, zaigrao je u Kovinu kome su tada igrali još Šparović i Stojanović, ali videlo se da teško ide… Posle nekoliko godina bez sportskih aktivnosti našao se u Rvačkom klubu Smederevo gde se posvetio brazilskoj džiu džici.

-Uvek je u meni ostala želja za takmičenjem i pobedama. Osim toga, u ovom sportu nema toliko trčanja i opterećenja za moje ligamente. Uglavnom se radi u parteru i tu nema izgleda da toliko opteretim ligamente koji su se dobro zalečili.

Brazilsku džiu džicu trenira već četiri godine kod Mladena Savića. Pokretač je, kako Nikola kaže, želja za takmičenjem, koja ga nikad nije napuštala.

-Sećam se vremena kada sam igrao po dve utakmice nedeljno za kadete, juniore ili prvi tim KK Smederevo. Kada sam prestao da se bavim košarkom brzo sam uvideo da mi nedostaje izduvni ventil. Trebalo mi je šest ili sedam godina da nađem sport koji mi odgovara. Slučajno sam čuo za Mladena Savića, došao kod njega i još sam tu. Doduše, moram da kažem da su me uvek  privlačile  UFC i MMA borbe.

Da li ti je i u kolikoj meri pomoglo to što si relativno dugo igrao košarku?

Pomoglo mi je, pre svega, u takmičarskom smislu. Veliki je nalet adrenalina, mnogo veći kada trebaš da suočiš sa čovekom lice u lice. Tad je ili ti, ili on. U košarci je drugačija stvar, iza tebe je ekipa i u takvoj situaciji možeš da daš sve od sebe, da imaš dan kada ne možeš da promašiš ali ako jednom igrači ne krene utakmica se gubi. Ovde zavisiš od  sebe, od sopstvene fizičko-psihološke pripreme, a tu je neizostavna i taktika. To mi se dogodilo nedavno u Vršcu kada sam bio fizički nespreman, imao sam pehove sa virusima, a imao sam i blaži potres mozga. Na kraju je bilo idem ili ne idem na takmičenje? Ja sam se pojavio u mojoj kategoriji od preko 100 kilograma, gde sam nalateo na dva Rumuna, rvači jaki kao zemlja. Odlučio sam da se branim i iz te njihove agresivnosti uspeo sam da zabeležim pobede. Mislim da je u tom slučaju tehnika nadvladala snagu.

Koliko ti je vremena trebalo da se prvi put pojaviš na nekom takmičenju?

Počeo sam da treniram u maju 2015. i već sam se u oktobru pojavio na prvom takmičenju. Svi su me gledali čudno, a neki su se smejali. Tad sam imao beli pojas i vrlo malo znanja o tome šta može da me očekuje na borilištu. Tada sam na Beograd openu osvojio bronzanu medalju i to mi je jedna od najdražih medalja koja mi je dala podstrek za dalji rad. I na takmičenju možeš mnogo toga da naučiš. Sledeće takmičenje je bilo u Knjaževcu, a tada sam bio u kategoriji ispod 100 kilograma, posle dve borbe sam osvojio zlatnu medalju. Usledili su Niš, Bačka Topola….

Kako ti nije palo na pamet da se baviš džudoom ili karateom, eventualno?

Nije. Mada u ovom sportu ima elemenata džudoa. Često radimo zajedno sa momcima iz Džudo kluba Carina. Tu le Aleksandar Mišić sa svojim džudistima i oni nam pokazuju neke tehnike bacanja. Moram da pomenem i odličnu saradnju sa Nikolom Stošićem i  njegovim klubom Trijumfom. Tamo takođe često odlazimo na sparingovanje.

Spremaš se za Beograd open u subotu 11. maja, a već posle nedelju dana očekuje te Kovin. Verujem da si spreman za iskušenja.

Da, tako je. U Kovinu organizuje naš klub veliki turnir sa Nenadom Latinčićem i sa kovinskim klubom. Konkurenciju još ne znam, ali znam da me u Beogradu očekuju, u mojoj kategoriji, četiri odlična momka. Znam ih, ali nikada nisam radio sa njima. U Beogradu se radi sa kimonom, a u Kovinu bez kimona. Bez kimona je dinamičnije i lepše za gledanje, a sa kimonom je mnogo veći spektar zahvata i pokušaja da se protivnik savlada. Kada se radi greplin, bez kimona, do izražaja dolazi snaga i kondicija. Sad trenutno imam plavi pojas četvrti stepen, a nadam se da ću posle dva naredna takmičenja koja me očekuju Beogradu i Kovinu uspeti da dobijem ljubičasti pojas. Slede takmičenja u julu u Beogradu i do septembra je pauza jer je pretoplo da se radi u salama. Imamo mnogo velikih opterećenja u kratkim vremenskim intervalima. U septembru nas očekuje no-gi grepling u Beogradu. Posle toga čekaju nas takmičenja skoro do kraja godine.

Tvoj predsednik Mladen Savić se ove godine oprobao i na međunarodnim takmičenjima. Tebe nije bilo.

Za inostranstvo treba mnogo para, a pored mog posla, obaveza na radnom mestu i trenutne situacije u Srbiji nešto tako ne može baš tako da se izfinansira. Imam problema i ovako jer često preskačem treninge kada radim po smenama. Znam da sam u godinama kada telo polako počinje da se menja. Nešto što mi je nekada bila rutina, sada ume da predstavlja  problem. Kada na to dodam rad u trećoj smeni, onda je sve jasno kako tada izgleda odlazak na trening ili neko takmičenje. Ipak, želja za pobedom ili takmičenjem je jača od svega. Neki moji prijatelji to ne odobravaju, od drugih imam podršku, a najbitnije je da imam podršku porodice.

Kako sarađuješ sa predsednikom kluba?

Mi ga zovemo veliki vođa, duhovni vođa. Ima te elemente patriotizma u sebi, voli Srbiju i on nam je uzor.

Uskoro bi trebalo da postaneš tata. Da li će te to i koliko omesti u planovima za ovu godinu?

Ne bi trebalo. Otac bi trebalo da postanem krajem oktobra ili početkom novembra, a do tada će biti gotova takmičenja u Srbiji.

Za kraj, dokle misliš da se baviš ovim sportom?

Dok god me zdravlje služi ja sam tu i dok u meni ima želje,  ja ću se baviti ovim sportom.

Zbog svega ovoga, Nikoli Vučkoviću želimo puno sreće u Beogradu i Kovinu.

Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

More in RVAČKI KLUB SMEDEREVO